СВЕТА ГОРА-АГИОН ОРОС

ХИЛАНДАР - СВЕТО МЕСТО СВИХ СРБА

Хиландар је српски манастир које се налази на северном делу Свете Горе - монашке републике са 20 великих манастира, смештеној на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој. Манастир је неколико километара удаљен од мора. Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан великом средњовековном утврдјењу. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 метара, а широк скоро 75 метара. На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови.

Крајем XII века византијски цар Алексије ИИИ Анђео дао је право великом жупану Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину монаху Сави (будућем Светом Сави), да на рушевинама некадашњег византијског манастира Хеландариона, подигну српски манастир у рангу царске лавре. Византијски цар је 1198. издао повељу Симеону и Сави којим се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују ‘’да Србима буду на вечни поклон.’’ Симеон и Сава су подигли, уз финансијску подршку жупана Стефана, будућег краља Стефана Првовенчаног, цркву посвећену Ваведењу Богородице, око које је образован читав комплекс градјевина: бедемски зидови, конаци, пиргови – куле (пирг Светог Георгија и пирг Светог Саве).Сава је 1200. саставио Хиландарски типик којим је одредјен начин живота монаха у манастиру.

Српски краљ Урош И је 1262, да би заштитио манастир са копнене стране, подигао велики пирг – кулу Преображења изнад манастира. У том пиргу ће 1264. хиландарски монах Доментијан саставити Житије Св. Симеона, пошто је две деценије раније, у Кареји (1243) саставио Житије Св. Саве Српског.

Краљ Милутин је 1303. на темељима старе, сазидао нову цркву Ваведења Богородице која је сачувана до данас, утврдио је бедемске зидове, и подигао нове конаке у комплексу. У време Милутина подижу се нови пиргови - куле, једна на путу од Хиландара ка морској обали, тзв. ''Милутинов пирг'', друга на обали мора ''Хрусија'' са црквом Св. Василија, задужбином Стефана Дечанског. Главни храм је живописан 1321, а у исто време осликане су трпезарија и гробљанска црква.

У време цара Стефана Душана (1331-1355) Света Гора дошла је под његову власт, па су Хиландар, али и други светогорски манастири, били обасути богатим даровима. Цар Душан се у Хиландар склонио 1347-1348, од куге која је беснела на Балкану. Хиландар је, захваљујући даровима српских владара, располагао великим имањем – метосима у Поморављу, у Хвосну и око Пећи (данашња Метохија), у долини реке Струме, у околини Солуна и на самом полуострву Халкидику. Само на Светој Гори, посед манастира Хиландара захватао је петину њене укупне територије. Следећи примере владара, српска властела је такодје богато даривала манастир новим имањима (севастокреатор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан) или богато украшеним богослужбеним књигама и другим драгоценим предметима.
Кнез Лазар Хребељановић је ктитор простране спољне припрате која је око 1380. сазидана уз западну страну цркве Ваведења Богородице, чиме је главни манастирски храм из доба краља Милутина добио свој коначни изглед.

Манастир Хиландар: Прва припрата у главној цркви

У комплексу манастира Хиландара, и око њега, зидали су, уз Немањиће, и други средњевековни владари, богати феудалци, црквени поглавари и многи приложници. Деспот Јован Угљеша је пред погибију у бици на Марици 1371, манастиру поклонио нова имања, а сматра се да је Тома Прељубовић платио око 1375, осликавање цркве Св. Архандјела. У Хиландар су се, узмичући пред Турцима, склонили многи световни и црквени великодостојници.
После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је је, заједно са Светом Гором од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у XВИ веку, а српски патријарси из Пећи (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон у XВИИ веку. Хиландарски монаси су у XВИИИ веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такодје значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722 и 1776. У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју славјано-болгарску (1762). У Хиландару је у зиму 1765-1766 боравио Доситеј Обрадовић, који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XВИИИ века, манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманијом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. (Игуман се поново бира тек од 1991).

Хиландар је, после обнове Србије, повремено помагао и кнез Милош Обреновић (1820. и 1835), премда је већина монаха у манастиру била бугарске народности. Спор око управе манастиром решен је после посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. Краљевина Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева. Почетком XX века, манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је, такодје, у пратњи премијера Николе Пашића, посетио и краљ Петар И Карадјордјевић.
У манастирском комплексу налазе се градјевине сачуване од оснивања манастира, затим градјевине које су обнављане после разних пожара и најзад оне које су подигнуте у новије време, углавном у XИX веку. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду (данашњем Истанбулу), а старањем манастирског братства, наше и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.

Поглед са хиландарске куле

ГАЛЕРИЈА МАНАСТИРА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Манастир Ватопет

Главна црква манастира Иверон

Поглед из манастира Симонопетра

Поглед на планину АТОС

Пушкарница

Скит Пророка Илије

Манастир Филотеј

Манастир Зограф (Бугарски)

Манастир Дионисије

Манастир Григорије

Манастир Светог Павла

Манастир Констамониту

Манастир Каракалу

Манастир Иверон

Манастир Ксиропотам

Манастир Ставроникита

Манастир Светог Пантелејмона

Манастир Есфигмен

Манастир Дохијар

Поглед на главну цркву у Хиландару

ПОЧЕТАК