Manastir Petkovica smešten je na padini visa Pleševica, na južnom obodu Mačve i severnim padinama planine Cera. Pesnik, đakon iz ovih krajeva ovako je opisao njegov položaj: ,,U prisoju pod Cerom planinom / drevna crkva u miru počiva / ogrnuta zelenom haljinom / ravna Mačva skute joj celiva’’. Poštovanje ove svetinje negovano je vekovima. Jedan putopisac davno je zapisao: ,,Čitavi karavani vraćali su se iz manastira Petkovice, koji leži na jednoj pritoci Jereza i koji sada vodi iguman Prokopije...’’Dolazili su vernici iz Mačve, Pocerine, Podrinja, Azbukovice i drugih bliskih i udaljenih krajeva da potraže veru, nadu, pomoć za ozdravljenje. Teški bolesnici prolazili su ispod loze koja je nikla iz temelja manastira kod severnih vrata ili se umivali vodom sa izvora Svete Petke, za koju se veruje da pomaže nerotkinjama i lečenju očnih bolesti.
Tačno vreme nastanka manastira nije utvrđeno. Jedino se zna da je stariji od istoimenog sela, koje je nastalo naseljavanjem prvih porodica sa obe strane manastirskog potoka. Selo se pominje prvi put 1788. godine, kada je imalo dvadeset kuća, a o nastanku manastira postoji nekoliko pretpostavki. Prva se oslanja na narodno predanje i stare skice i crteže prvobitne crkve. Govori se o vremenu svetog Save, ali i o periodu podizanja velikog broja crkava u vreme vladavine kralja Dragutina. Druga, oslanjajući se na činjenicu da je crkva posvećena svetoj Petki govori o vremenu kada je posle boja na Kosovu kneginja Milica prenela mošti ove svetiteljke u Srbiju. A treći, najverovatniji zaključak govori da je u to vreme obnovljena stara crkva ili podignuta potpuno nova.
Da je kosovska tradicija ovde bila veoma jaka i danas govore imena sela, zaseoka, reka, polja, izvora. Kada je glasnik stigao sa Kosova i javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo, rekavši: ‘’Ne čaj (čekaj) više Miloševa majko, Miloš ti je majko poginuo, pusti ovce niz to pusto polje’’, reka koja protiče pored manastira nazvana je Nečaja, a njen sopot, Milošev izvor. Nedaleko je i selo Miloševac, a susedno selo Dvorište kao prvi deo svog imena ima - Miloševo. Eto, sve je kao u to doba. I Pusto polje se danas tako zove. Jedino nema čobana da na njega puštaju ovce.
Manastir se zvanično pominje tek u tursko doba. Hiljadu petsto i neke godine Sulejman Osvajač pokorio je Šabac i Mačvu, a ovu oblast pripojio Zvorničkom sandžakatu. Njegovo ime od tada može se naću u poreskim knjigama, ali i u zapisima o pisanju tipika, psaltira, poklonima mitropolita Georgija, o pozajmljivanju knjiga drugim manastirima na prepisivanje.
U vreme austrijske okupacije manastir je ostao duhovni i kulturni centar i u njemu se pripremao novi sveštenički kadar. A za vreme Kočine Krajine tu su stanovali austrijski oficiri i vojnici. Iz tog vremena ostali su zapisi koji govore da ‘’sve ono što je bilo tursko, sada je ćesarsko’’, ali i dokumenti po kojima se za pruženu pomoć u borbi protiv Turaka daje nagrada da se manastir ‘’opravi, krečom obeli, da može gosta a osobito oficira svaki put u kvartir primiti...’’. Početkom devetnaestog veka, manastir Petkovica se pominje među zapustelim manastirima, a njegova obnova izvršena je nastojanjem kneza Miloša i uz pomoć naroda Mačve i Pocerine, oko 1836. godine.
Nova crkva na mestu stare podignuta je 1887. godine. Ktitor je bio Josif Kurtović, trgovac iz Šapca, poreklom iz Hercegovine, uz blagoslov mitropolita Mihaila. ‘’To je divna građevina, dugačka dvadeset četiri, široka osam, a visoka četrnaest metara, u moravskom stilu.’’
Ugledu ovoga manastira u velikoj meri doprinelo je i to što se u njemu čuva jedan delić (zglavak prsta) moštiju svete Petke, koji se smatra amajlijom ovoga kraja. Ako se zna da manastir čuva i druge dragocenosti, da je svedok istorije ovog kraja, da je uvek bio sa narodom i uz narod, da je bio duhovna potpora u najtežim trenucima, nećete se začuditi što bilo kada da ga posetite on će imati goste koji tek što su pristigli iz dalekih krajeva.