Manastir Svete Petke nalazi se petnaestak kilometara južno od Paraćina, pored reke Grze, iznad puta koji preko Čestobrodice i Boljevca vodi za Zaječar. Podignut je na ograncima Južnog Kučaja, na lepom, uzvišenom i ljupkom mestu, "od koga se na daleko na sve strane svi predeli dadu videti, i gotovo bi se moglo kazati, da ni jedan manastir u našem otačastvu nije na lepšem i udesnijem mestu, a i na čistijem vazduhu nego li ovaj manastir".

Sigurnih podataka o osnivaču i vremenu osnivanja manastira Svete Petke nemamo. Na osnovu podataka da je obnavljan u vremenu turskog ropstva, može se zaključiti da potiče iz vremena srpske srednjevekovne države. Predanje zabeleženo u okolini manastira, o braći Musić, sestrićima kneza Lazara po sestri Dragani udatoj za čelnika Musu, kao ktitorima - nema za sada nikakve potvrde u izvorima. Naime, izvori govore da je baština čelnika Muse bila na Kosovu, gde je u selu Lužani kod Podujeva podigao manastir svetoga Nikole. Kasnije, Musa menja sa velikim knezom Vojislavom Vojinovićem, svoja imanja na Kosovu, među njima župu i grad Zvečan, za grad i župu Brvenik na Ibru, sa odobrenjem cara Uroša, a svoju baštinsku crkvu i nekoliko sela, poklanja 1381. godine ruskom manastiru Svetoga Pantelejmona na Svetoj Gori. U vreme posle Musine smrti (verovatno 1381) i Kosovskog boja (1389), njegovi sinovi Stefan i Lazar podižu na Ibru svoju zadužbinu - manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, poznatiji pod imenom "Nova Pavlica", jer se nalazi na nekoliko stotina metara od starijeg manastira istog imena. U njemu se Dragana zamonašila i umrla kao monahinja Teodosija. Dakle, teško je dovesti u vezu braću Musiće sa manastirom Svete Petke.

Takođe se ne zna kome je crkva ovog manastira bila prvobitno posvećena. Možda je u ovom manastiru bio grob nekog isposnika. Tek posle prenosa moštiju svete Petke iz Trnova u Beograd, zaslugom kneginje Milice 1398. godine, kojom su prilikom njene mošti provele u ovom manastiru nekoliko dana, postao je poznat kao manastir Svete Petke.

Zna se da je u vremenu turskog ropstva stradao i da je obnavljan. Stradao je i u vreme Prvog srpskog ustanka, iako je bio izvan prostora beogradskog pašaluka. Sačuvana je "mazbata" tj. molba paraćinaca iz 1816. godine, upućena leskovačkom paši, da im dozvoli da obnove "požarom uništeno manastirsko utočište za uboge, da ne moramo kao pilići bez kvočke, da idemo u druge manastire kao prosjaci". Pored činjenice da ne traže direktno obnovu manastirske crkve već manastirskih zgrada, pada u oči i ponizan ton molbe: "Svetli i poštovani pašo! Ljubimo zemlju pred tobom, i tvoje odelo, ruke i noge, i molimo se Bogu za tvog svemoćnog cara sultana Mahmuda...". Od Šaši-paše leskovačkog dobili su dozvolu da podignu crkvu iste veličine kao prethodnu, ali podmitivši seraskera Kara Asana sa dva dobra vola "varaklajisanih" (tj. pozlaćenih) rogova i 1.500 groša, produžili su je za dva hvata i dozidali dve osmostrane kupole, kojih ranije nije bilo. Za kupole, paša im je odredio kaznu: da godišnje plaćaju 2 groša od svake poreske glave, što je revnosno naplaćivano čitavih 6 decenija tj. do oslobođenja od Turaka 1877. godine. Živopis u crkvi uradio je 1832. godine Nikola Mojsilović iz Debra sa sinovima Hristom i Josifom. Manastir je stradao i u srpsko-turskom ratu 1876-7. godine.

Zaslugžni za obnovu manastira su prota paraćinski Božin Stojanović, sveštenik Anđelko Vučetić, jeromonah Serafim i grupa narodnih prvaka. Jeromonah Serafim se iz Kalenića preseli ovde, iskopao zemunicu za stanovanje i otpočeo da služi i čita molitve narodu. Tek neku deceniju kasnije podignut je prvi konak za manastirsko bratstvo. Narod je rado dolazio na ovo mesto jer je sveta Petka bila veoma porštovana, a lekovito je bilo i vrelo kraj crkve. Nad vrelom je Lazar Veljković iz Paraćina podigao 1852. godine paviljon sa dva odeljenja za narod koji je ovde masovno dolazio da traži lek. U znak zahvalnosti narod je poklanjao manastiru bogoslužbene knjige i svete sasude. Od priloga je otpočelo formiranje manastirskog gazdinstva: njive, jedna vodenica na potoku Toplik u selu Popovcu, dućan, valjavica (potočara za valjanje sukna), kafana u Donjoj Mutnici, i sl. Aleksa Biba, trgovac iz Beograda, podigao je 1893. konak, a 1934. podignut je i još jedan. Kneginja Ljubica poklanja 1833. zvono od 150 kg, drugo poklanja hadži Jelena Todorović (130 kg) a treće Milenko Nestorović iz Paraćina.

U drugom svetskom ratu, u konake su smeštene srpske izbeglice iz NDH, a posle rata sestre ovog manastira preuzele su brigu o hendikepiranoj deci smeštenoj u manastirskom konaku rešenjem Ministarstva za socijalnu politiku Srbije. Kasnije država podiže na manastirskoj parceli, stotinak metara od manastira, novu zgradu "Dom za defektnu žensku decu", preuzimajući materijalnu brigu o njemu.

CRKVA Manastirska crkva sa trolisnom osnovom, zidana je od lomljenog sivog kamena, uz upotrebu sige i krečnog maltera. Zidovi su ravni, bez ikakve dekoracije, sa ivicom krova sačinjenom od tri reda zupčasto postavljenih cigala. Iznutra polukružne bočne pevničke apside niže su od nivoa krova. Krov na "dve vode" pokriven je plehom. Osmostrani tamburi kupola sa dugim uzanim prozorima leže na dva oslonca kvadratne osnove. Živopis je krajem prošlog veka uradio Toma Stojković. U njemu su dati likovi svih srpskih arhiepiskopa. Relativno dobro izveden ikonostas verovatno je delo majstora s juga.

Uz veću manastirsku crkvu prislonjena je sa južne strane jedna manja, koja takođe ima svoje kube. Verovatno je u njoj bio grob nepoznatog isposnika.

Zvonara oslonjena na četiri betonska stuba, odvojena je od crkve i novijeg je datuma. Ima samo dva zvona.

Manastir obuhvata prostor parohije donjomutničke.

Duhovnici: visokoprepodobni sinđel Lazar (Lukić) i jeromonah Romil (Ružić).
Manastir je u jedinstvu sa manastirom Ravanica, zato je njegova nastojateljnica visokoprepodobna igumanija Gavrila (Ignjatović).

Adresa: 35255 Donja Mutnica; tel: 035/540-458, 035/540-568